Translate

ГАШЕЊЕ "НОВОСТИ"?Изјава Милована ВИТЕЗОВИЋА

НОВОСТИ” су својевремено покренуте да бране земљу, народ, укупан њихов живот и културу. И то су радиле деценијама. Може се рећи, веома успешно, према слободама које су, у разним приликама, бивале веће или мање и према догађајима који су овде бивали судбоносни. Гашење “Новости” чинило би ми се и као гашење народа коме припадамо. Посебно би се то одразило на већ незавидно стање наше културе. / Могућим гашењем “Новости” угасило би се и њихово издаваштво, јединствени конкурс за карикатуру “Пјер”, који је наше карикатуристе винуо у светски врх. Угасио би се избор књига за награду “Меша Селимовић”. Угасиле би се награде “Гордана Брајовић” за дечју књижевност и дечје стваралаштво и “Јован Хаџи Костић” за новинску сатиру. Нестало би и велике акције “Најплеменитији подвиг године”, која указује на врхунце људскости. Да ли би гашење свега овога значило велики преседан, да не кажем културни злочин?

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

четвртак, 29. новембар 2012.

ЛЕКТИРА ЗРЕЛЕ ТИШИНЕ / Ранко Павловић




(Над збирком пјесама Божја визура Мирослава Тодоровића)

Није случајно Мирослав Тодоровић за мото насловне пјесме своје најновије збирке Божја визура (а могло би се рећи да је то уједно и мото првог циклуса, па и цијеле књиге) узео Шекспирову мисао: Свет је позорница на којој свако игра своју улогу. Јер заиста, пјесник, уздигнут понад својих гора, кроз визуру појединца усамљеног у свом космосу, мотри (опет, не случајно, чест појам и одредница у његовим стиховима) свеколикост онога што је у визури Створитеља, баш као и у пјесниковом схватању свијета, оличено у свемоћној природи чије смо честице, јединке које играју своју суђену им и досуђену улогу. Он ствара своје предјеле, аутентичну атмосферу, само њему својствен амбијент, истовремено земаљски и астрални простор, у који смјешта свој свијет, осликан подједнако запитаношћу и интензивним бојама властитог доживљаја свега што јесте и што слутимо.
У Тодоровићевој поезији природа је уздигнута до божанства  с којим сједињујемо своје биће, она је свекњига, како каже у пјесми Људски заклон, оличена у белом облаку крошње дивље трешње са свим континентима у латицама. У том стапању  с природом пјесник сасвим мирно, као да саопштава нешто што се подразумијева и што је свима знано, каже: Све више сам пејзаж који мотрим (Стихови из клисуре). У том потпуном сједињавању с природом, том преплитању и међусобном прожимању, човјек се узноси до Творчевог окриља и сам постаје пјесма:

Осећам унутрашњу мелодију пејзажа
Дамара у мени чујем је у земљи
У коју полажем семење молитвено
Теби налик Творче у јутру песме ове
(Из сеоске свеске)

Тодоровић успоставља врло присан однос са земљом, са земаљским прахом, али првенствено са земљом хранитељицом, толико дирљив и осебујан, толико библијски, да читалац напросто стиче утисак да су пред њим стихови древних мудраца, псалмописаца и јеванђелиста. Бог и земља су једно, а с њима и пјесник, па и читалац кога ће пригрлити. Као и у ранијим пјесничким збиркама и у Божјој визури пјесник свој завичај, и сваку мрву земље у њему, сваку биљчицу, птицу која изнад њега пролети, сваки дашак вјетра и урлик олуја, сваку капљицу росе и сваки сунчев зрачак слика живописним бојама. Завичајне слике су тако пластичне, реалне, додирљиве, али истовремено расплинуте неком фантазмагоричном сфером, па их прихватамо као свеопште слике земаљског шара, препо-знавајући у њима и сопствене завичајне слике па и сопствено дјетињство:

ДОК сам по свету  и свој живот тражио
И не знајући носио сам у себи ове пределе
У мени је живео воћњак понад родне куће
            (Друга страна видела)
                              
                               Или:

Сада у завичајном пејзажу
С искуством живота којем не требају речи
Спознајем савршенство тишине у родној кући
(Друга страна видела)

Пјесник је и завичајне ријеке премјестио ближе орловским гнијездима, успоставио хармоничан однос између подземних и небеских токова, дао универзална обиљежја сваком заперку биљке коју узгаја у свом завичајном врту, сваком листку који упија сунчеву свјетлост и свакој жилици која црпи антејску снагу земље. И све се то расплињује у Певања о пределима, како је дао наслов другом циклусу, с песмама инспирисаним импресивним сликама Слободана Г. Јовановића, а за који је као мото узео Гетеов дистих:     Поезија указује на тајне природе /  и труди се да их реши сликом.
Предели су оно што видимо и што осјећамо у себи. Пејзаж се зачас прометне у пјесму од чијих ће стихова, умјесто од лишћа, птице градити гнијезда, а панорама коју посматрамо у нашем усхићењу узвиси се до божанских сфера:

ОВДЕ је негда седео Бог
И смишљао пределе које мотрим
Пределе у које се преобразио
(Триптихон са свецем на зиду)

У златној тишини јесени, како је насловљена трећа тематска цјелина, у коју је Мирослав Тодоровић уврстио римоване пјесме, испјеване махом у савршеној сонетној форми, пјесник ниже складне, ритмичне стихове о јесени свога живота. То, уосталом, потврђује и Пастернаков дистих који је послужио као мото једној пјесми, а могао би се односити и на цијели циклус:
              Крај се пута не може избећи
           Живот  није што и поље прећи.
   
    У пјесми Понад књига, пуној меланхоличноих осјећања, тиња помало руј вечери живота, док се стишава видело, тули дан и ћуте речи, у којој ни за песму ништа не оста, јер:

ТЕК сада чујем твоје речи оче
Док ме из огледала старац гледа
Учини се све прође пре него поче
Стихом да засја жизни два реда.

Тодоровић не опјевава оно о чему клеше стамен стих, него пјева из суштине бића - он пјева земљу, пјева птичји пој, жубор Моравице, биљку коју загрће земљом, па се покаткад стиче утисак да пјесма није то што читамо, већ да је пјесма она биљка с којом пјесник разговара или сама земља из које расте. Његов стих је завичајна рјечица, облак, малињак, дјетлић који се оглашава у тишини, сјеменка. Рјечица може да пресуши али ће остати њен жубор да нас успављује и разбуђује, облак може да отплови али ће остати његов дах свјежине, сјеменка да се сасуши али и да исклија у стабло с листовима и цвјетовима, да се прометне у пјесму...
Дирљив је међусобни однос пјесника и пјесме, њихово побратимство у свемиру. М. Тодоровић је у сталном дијалогу с пјесмом, често и с оном коју исписује. По њему, Реч живе песме / Рана је која не зараста, како записује у Музици земаљске тишине. Док у зимској библиотеци шуме чита трагове (Ово је та књига) он гледа дах вечности у листу што о/пада, јер пјесма о(п)стаје упркос томе што је написана на полеђини љекарске дијагонозе којом нам се често и без суда пресуђује.
За збирку пјесама Божја визура Мирослава Тодоровића, у коју је уврштено седамдесетак пјесама разврстаних у три тематске цјелине, могло би се рећи – послужимо се овдје његовим стихом – да је лектира зреле тишине. Ово заиста јесу пјесме које се читају, и ишчитавају, у тишини, онда када је читалац сам, заправо сам са собом, јер ће тада најпотпуније бити с поезијом која стварно јесте лектира зреле тишине, па јој и зато треба пожељети добродошлицу у читалиште (ако га под тим појмом уопште има) наклоњено мисаоној поезији прожетој снажним али добро контролисаним и у правој мјери дозираним емоцијама.

среда, 08. август 2012.

БЕОГРАД / Зоран М: МАНДИЋ


Теракоте у Кнез Михаиловој

Душановом кроз Земун
Старим Београдом до
Гандијеве тринест
кривуда пут испод звезда
расоквирених у дијалогу са
Теслом о
немогућности преноса
допаљивости слике испод адресе
Кафане Пролеће на
Топличином венцу
Овде смо Душан Мандић и
његов имењак Ћурковић звани Ћале
смишљали карактр испада ако се
поведе реч о поезији
Рачунали су на моје мишљење
због кога сам остао без стана 1/1 у ЗК
улошку овоземаљаца
Није их узбудио мој смех о попису
имовине Алц Хајмера
Београд схвата колико је тужно
погубити се у памћењу имена
измилелих из речника презимена из
индекса забрањених књига из 1559
која су рачунала на мене усред
множине заборава историје на
Сан Кашан крај Фиренце у коме је
Макијавели завршио текст под насловом
Принципе
Владалац
Шта је и ко је Београд насред Теразија
подно Калемегдана
усамљених сцена тик уз бок Галерије
Цвијета Зузорић у којој сам политичарима
држао предавање о Бати и пријатељима о
Милораду Бати Михаиловићу о
раскошно лепој Михаиловићевој
која се отуђила у срцу једног од
сеоских пејсажа Западнобачког округа
Београд има у себи Београд
од пре од
сада када градови уједињене Европе трпе
изливе беса самокритике севера настањеног на
југу света залеђеног експериментима
влаге и поноса на минусе горе и доле
самоће температуре ваздуха
Чекам да ли ће пристићи храбрије време
нећкања да ли ће
танконошци прихватити судбину огољене
моде одела и кравата са Чеховљевим чвором
под брадом Ф. М. Достојевског
Одлазим на север у 16,40 из Београда
неомеђениг ниједним одласком
Можда ћу на путу до Сомбора завршити
песму о Цинцарима о
ухапшеном свету живота који казну
издржава у суровом казамату оквира

(Написано
30.јула 2012. god. u 14,20 часова)



четвртак, 12. јануар 2012.

Књижевни Београд / Јован Пејчић

(одломак из књиге )Јован Пејчић Ти, међутим
Књижевни Београд
Јован Пејчић, децембар 2010

 Не може се град сакрити кад на гори стоји.
Јеванђеље по Матеју (5: 14)

1.

Појавом на брду, закорачајем над водама (Цр­њан­ски), својим небесима – која су свако предвече или небеса над Голготом, или небеса вазнесења, или суда Божјег, или лепоте рајске (Исидора Секулић), Београд се одувек и са свих страна видео, и о њему се од памти­века певало и слушало. Историја и мит, песма и прича у Београду су подједнако на своме, рећи ће Пекић занет Спевом о аргонаутима Аполонија Рођанина.
Прича о Београду у књижевности треба управо о­датле да почне, од тог стародревног грчког спева на­пи­саног у трећем, о догађајима из седмог века пре Христа.
Да заварају колхиђанску флоту која је за њима кренула у потеру, минијски Аргонаути су за повратак у отаџбину с украденим Златним руном изабрали најне­ве­ро­ватнији пут: Црно море – Истер [Дунав]. Крећући се, тако, Дунавом узводно, угледали су једног дана

брдо Ангур [Авала] и оно што је далеко од брда Ангура,
стену поред Кавлијака око које Истер дели свој ток...

Под каменим брегом Кавлијаком, данашњим Ка­ле­мегданом, Јасона и његове другове угостили су и по­том их отправили даље Синги, скитско-трачанско пле­ме насељено на ушћу двеју река.
Од Синга је потекло прво име Београда – Син­ги­дон, како ће га, у знаменитоме делу Географски увод, први увести у писану светску повест антички матема­ти­чар и астроном Клаудије Птолемеј (други век после Христа). Познатији, латински облик назива – Singidunum (с тим што, по француском палеофилологу Жи­бенвилу, ово „dunum“ има келтско порекло и значи: тврђава, замак) – трајаће готово петнаест векова. ....