Од лоше аналогије до битног питања / Светислав Стефановић

Од лоше аналогије до битног питања

Република, 05. 11. 1920.

Ништа не доводи до погрешнијих закључака него површне историјске аналогије. Тако смо ових дана читали у "Политици" нека натегнута поређења између данашњих централистичких и федералистичких тенденција у нашој држави, са ново "пронађеним" централистичким и федералистичким тенденцијама у Карађорђевој Србији. По тој необичној историјској интерпретацији, Карађорђе је био представник централизма а његови супарници у борби око власти били су фе­дералисте! И, наравно, величина државничке мудрости била је у Карађорђу - зар не? - као и у данашњим представницима централизма. Иако је Карађорђе победио своје супарнике, ипак, пошто није успео да оствари најчистији централизам - Србија је 1813. год. пропала - тако бар изводи "Политика", и као наравоученије из тога изводи се, сасвим, наравно, да ћемо и ми данас пропасти ако не заведемо најчистији  централизам. А већ сасвим је наравно да су главни представници данашњег централизма просто равни и, управо, и већи од Карађорђа. Треба бити или бескрајно наиван, или лишен сваког историјског смисла, или још нешто горе, па правити пред светом овакве, сасвим апсурдне, историјске аналогије. Све и када би се могла борба Карађорђева и осталих народних војвода, "нахијских кнежева", сма­трати као борба између централизма и федерализма, што до сад ни један иоле озбиљнији историчар, чак ни најстарије и најзатуцаније историјске школе, није учинио - и тада би чак остало да се, ради једног правилног поређења - узме у обзир цело време и прилике под којима се та борба развијала некад и сад. Без тога, може се упоређивати све штогод се хоће, и историја ће пружити колико се год хоће примера за све врсте оваквих аналогија. Зашто се, на пр., не би могло закључити, у истом смислу, да је Карађорђев централизам довео Србију до пропасти, и да она не би пропала да су победиле федералистичке тенденције његових супарника? Закључак тај ни мало не би био апсурднији од овог, да је Србија пропала зато што је победио Карађорђев централизам али не у потпуном обиму!

Но остављајући на страну ова­ква апсурдна извођења, питамо се ко може данас бити толико слеп да не види разлику између вре­мена и прилика у којима се ства­рала Карађорђева Србија, и под којима се данас ствара Југосла­вија? Узимамо само најбитније црте. Карађорђева Србија имала је карактер војничке државе, и тај карактер је имала да задржи кроз више од једног столећа. Она је не само била у сталној борби против једног вековног јаког непријатеља него је, све до наших дана, имала да се стално бори и ратује и са тим и са многим другим непријатељима.

Има ли икога свеснога човека у Југославији, који данас може Југославији одређивати такву борбену, управо ратничку мисију у садашњости и будућности какву је инстинктивно осећао као мисију Србије њен први творац? Напротив, ратничка офанзива и културна дефанзива српског народа у Југославији је завршена
в и може се претворити само у једну велику културну офанзиву и ратничку дефанзиву. Месијанство наше државе добило је један виши, један духовнији карактер, од чисто војничког. А пример Немачке показује чему води када се виши задаци једног народа потчине том нижем, војничком, који, природно, после ослободилачког, постаје освојилачки - свуда у историји, па се показао сасвим способан да то и код нас постане.

Друга је битна разлика Карађорђева времена што се соци­јално питање није тада било ни родило, а оно данас тресе целим светом. Даље, милитаризам је онда био једна од новорођених сила, служио је и револуцији и реакцији, те се није знало каква ће му дефинитивна улога бити, али је на сваки начин био моћ у растењу. Данас је милитаризам сав у рушевинама. Онда је монархизам водио своју прву велику борбу с револуцијом и републиканизмом, и победио је; данас се монархизам срушио и пре и без револуције. А монархизам и милитаризам су два главна стуба и ослонца централизма. Они су га у историји и створили и одржавали, јер њима треба. То свето државотворно тројство данас је под највећим знаком питања.

Још једну ствар бисмо овом приликом истакли. У моменту када се у Европи још боре др­жаве монархистичко-милитари­стичко-централистичке, у Европи, на чијем се Балканском по­луострву ствара Карађорђева централистичка Србија, у то исто време ствара се преко мора, у Новом свету, савез држава од разних племена, раса и нација, не ни на монархистичким, ни милитаристичким ни централистичким основама, него баш супротно свему томе: на републиканским, федералистичким и антимилитаристичким грађанским основама. Па шта видимо? Видимо да се централистичко, монархистична, милитаристичка Европа гуши и дави у сопственим рушевинама, док Нови свет федерализма, републиканизма и грађанске не-војничке организације ствара од свих разнородних елемената једну велику нацију и један велики нов културни менталитет, и скоро и не осећа кризе и грчеве од којих Европа данас цркава! Који је принцип већи и бољи; онај из Новог света или ­онај из старе Европе? Људи од историјског и државотворног смисла стају код овог проблема. Има их који су и код нас ту стали. И ја засад стајем на овом пи­тању.

= извор Светислав Стефановић

СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА

ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ

(1899-1943)

Приредио

Предраг Пузић