Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 14. август 2016.

СУВИШНИ И НЕПОТРЕБНИ / Мирослав Тодоровић


СУВИШНИ И НЕПОТРЕБНИ

Чудни су путеви Господњи, чудни су путеви и књиге. Стиже у моја брда и књига прича свестраног уметника Балше Рајчевића„Случај сликара Мијушковића“. Из Белог  града где је рођен и где ствара: пише, слика, пева, ваја,   шаље  и излаже своја сочињенија диљем света. Као да није од овог времена истрајно пише. Приче су занимљиве јер казују о јунацима који то више нису. Пише о сликарима и њиховима јадима. Пише о уметницима. О себи и другима. И када пише о другима писац пише о себи. Пише како је тешко бити уметник овде.Али не критикује.  Данас, јуче, сутра. А не одустаје, већ све страсније ствара. Познат је и по томе што није добио националну пензију. Добили вештији. Заборавио ону народну да не може јаре (дело) и паре. И: „Хоћеш часно, неће моћи ласно“.
У причи „Продата слика“   кроз фабулу казује о страшној инфлацији  деведесетих година, када сам и ја био милијардер и више, кроз коју се прелама судбина и државе и народа.  Сликар је продао слику за 200 марака. За три дана док је новац стигао преко банке инфлација је свела износ на неколико  конзерви колико недељу дана да састави. Уметност и конзерве.  И речи галеристе: „У овим тешким и опасним временима, једна слика ипак не може да се испохује.“ Али тешка времена на овим просторима предуго
трају.
Када је све почело, питам сликара Ј. Л. којисe не сећа када је продао слику.Коме? Фабрике су затворене, а слике више и нису у моди. Са овим перформансима су и оно мало купаца и  публике одбили од слике, од књиге, од „лепоте,  доброте, од људскости“. Као да нас неко даљински усмерава, у неки тор уводи, да нас роботизује, чипује, да зна како дишемо, шта мислимо и докле ћемо. Мислимо да ће тако, а већ смо чиповани и вазда на оку,а да не знамо. Почело је када су наши преци прешли мутно Дунаво, од неке невоље бежали, да би у ступицу балканску стигли, на сред друма се закућили. Тако.
Тодоровић, на врховима планине, у снегу - преузето са ауторовог профила на Фејсбуку
Моја је судбина да будем  сликар, сви иду десно, ја лево и ево где сам. И као што рече онај мудар Грк: Сви смо рођени да испунимо судбину,  а моја је таква. Мотрим како улицом тутње скупоцени аутомобили, и не нервирам се. Не треба ми много, имам бесплатан ваздух, светлост, за остало се сналазим. Тако сликар Ј., а Балша се јада националну му нису дали, добили који нису „заслужили“, а наставио да ствара још жешће. Они који су добили престали да ствараjу, дигли руке од залудног посла, пријатеље заборавили.  Јунаци Балшиних прича су уметници и њихова судбина данас. Колеге сликари, сликарке. Пише о малим пензијама уметника. О ликовним колонијама које сликарима служе да се  опораве. Да забораве стварност и празне џепове.  У илузијама које распрши живот. О талентима које стварност гази. О сликаримa чија роба никоме више није потребна. Из свега и питање: Јесу ли потребни уметници у овом времену? Сликари. Писци. Глумци. Редитељи. А академије сваке године нове производе, на улицу шаљу.
Пише Балша Рајчевић о јунацима нашег доба који то нису. Ниси занимљиви штампи, још мање телевизији, власти поготову, средини у којоj живе  најмање. Изложбе, књижевне вечери су све мање посећене. Док се служило пиће и тако и тако, сада дођу пријатељи, али све мање.То стање траје већ предуго.
Да ли се нешто кроз времена променило у земљи Србији?
Послушајмо и речи Д. Ћосића из 1972. „...од Вука до наших дана у овој земљи судбина интелектуалаца остаје иста, јадна и трагична. Ако се не покори, ако не пристане да служи, онда се прогања.“
Шекспир или кобасице? – пита  Киш 1960. и закључује (Каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити“) „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира“.
А ми, у коју изреку да склонимо муку и бруку овог дугогодишњег трена.
Коме је више до слике, до  књиге? „Потребно је постићи да знање читања и писања послужи подизању културе, да сељак дође до могућности читања и писања употреби за побољшање  своје привреде и своје државе“ (Лењин)
Да ли су нам потребни писци? Песници?
„Ој, песниче, с гргуравом косом....“ (О томе у другом тексту.)
О томе да књига оплемењује написано је на стотине књига. Читају ли они који се питају, наши политичари. Да ли читају, када су последњи пут узели књигу у руке? Знају ли да се из сиромаштва може извући, али из духовног посрнућа и  потонућа никако.
Шездесет и кусур година култура је споредна игра власти у којој су националне институције гажене и пре-зиране, казује Жарко Команин (Књ.новине, јул-авг. 2009).
Ко не воли књигу, не воли Србију, написа  Наташа Марковић, у Политици 25. јула о.г.  

Зналац, сведок и учесник, Срба Игњатовић, вели: „ Култура и уметност су, како недавно неко рече, препуштени занесењацима, даровитим појединцима. И они, зачудо, истрајавају, макар да је светлост коју шире налик на жишку, свица у тами. Озбиљне културе нема без озбиљне државе.“ А како се као уметник опстаје каже: „Битка за преживљавање подразумева јагму, беспоштедну борбу за сваку мрвицу, зверињак. На том разбојишту данас егзистирају уметници. Ко дочека пензију самосталца, онај злехуди минималац, ту државну милостињу, тешко да ће имати за хлеб и воду.“. 

Нема коментара: