МОЈ отац Слободан Пенезић Крцун није убијен! Склон сам да верујем, за разлику од моје мајке и неких других људи, да саобраћајна несрећа код Лазаревца, у којој је тата погинуо, није била инсценирана. Не могу да замислим да би тадашња власт могла да изведе тако прецизну операцију, а да је нико до данашњих дана не разоткрије.
Ово за "Новости" каже редитељ Срђа Пенезић, син једног од најконтроверзнијих српских политичара, чији живот и никад до краја разјашњена смрт и даље представљају једну од највећих мистерија Брозовог времена.
Док кишно поподне проводимо у једном београдском ресторану, наизглед необавезно, Срђа Пенезић прича о животу у Америци, овом времену, породици, разлозима због којих је Крцун пао у немилост Јосипа Броза. Наш саговорник је имао само 12 година када је, 6. новембра 1964, његов отац, тада на функцији председника Извршног већа Србије, погинуо у саобраћајној несрећи. Одрастајући уз мајку Гроздану, брата Рељу и сестру Виду слушао је приче о оцу, али су му слике из детињства и данас неизбрисиве.
- Био је диван, добар и нежан отац - каже Пенезић. - Изузетно интелигентан. Његова највећа мана, ако је то и била, био је неки цинизам карактеристичан за интелигентне људе. Био је добар према нама деци. У нашој кући је владала либерална атмосфера. Могли смо да имамо своје мишљење, сами смо бирали своје пријатеље. Касније су ми неки људи говорили да не бих причао све што мислим да ми је отац жив. Мислим да нису били у праву.
* Зашто то мислите?
- Био сам добродошао када су моји родитељи седели са својим пријатељима. Могао сам да кажем све што сам хтео. Дружили су се са Добрицом Ћосићем, Милошем Минићем, Браном Црнчевићем