Истакнути пост

Црним мурећепом записано

ЗАКЉУЧАК ИЗВЕДИТЕ САМИ Шта се дешава са српским селима - прекјуче, јуче и данас? Нестају ли? Колико их је нестало у периоду од педе...

недеља, 26. фебруар 2017.

НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ


(...............................) *


МИРЈАНА СТЕФАНОВИЋ (1939)


У БОЛНИЦИ


            Болесник лежи на постељи скврчен и сув као змијска кошуљица. Његова болест у облику риса склупчала му се на грудима и победнички преде.
            Тешка као туч, жмирка у посетиоце својим светложутим очима.


ПЕТАР ЦВЕТКОВИЋ (1939)


РЕНДГЕН


У ходнику, чујем, прозивају ме
и док се пробијам до врата
весели старкеља до мене каже сестри:
Толико се не чека ни у реду за клање!
Она одвраћа нехајно и већ је почела
да прича са неким кога није видела
одавно. За тренутак и ја желим
да се ратосиљам свега. Не знам зашто,
али одмах затим помишљам на јефтине
испосничке позе пред фотоапаратом.
Многих снимака се сећам,
чак и онда када сам био беба.
Али оно што ми се потом мота око главе,
и тера да мислим о два снимка,
том ранијем и овом што следи, спојеним у један,
мора да је ипак прозирни комарац, тек излегао,
или каква болничка мува,
коју су убрисима пројурили из кухиње
а она сад важно летуцка по ходнику
и испитује једног по једног пацијента.


ПОЛА ГАН АЛЕН (1939), САД


ДРАГИ СВЕТЕ


Мајка има лупус.
Каже да је то болест
Коју тело само измисли.
То је отприлике као када
Ти лопов упадне у стан и
Ти позовеш полицију,
А они испребијају тебе уместо
Провалника,
Објашњава ми.

Кажем да ми је прилично
Лепо то објаснила
Жена мешанац налази начина
Да критикује само себе
А крв се напада сама од себе.
Постоје историјски разлози
За тако нешто.

Тешко је наћи мир
Био ти Индијанац или белац
Они се узајамно негирају.
Не остављајући места један другоме.
А неко мора бити ту
Да брине о кући,
Спрема храну.
А то је мајка, наравно.
Али ако је она отишла у рат.
Ако је испребијана и покрадена.
Ако је свако напада.

А нарочито њена сопствена крв,
Онда драги свете што се треба чинити?
Ми једноставно чекамо да видимо
Шта ће се следеће догодити.
Старе навике одлазе
Нагризене ватром болести.
Очи моје мајке горе
Разједају себе.
Кожа се суши од топлоте
Зглобови отичу од пуцања
И плућа не могу да приме
Много ваздуха;
У таквим околностима
Када се основне супстанце
Негирају
Све из стаклене посуде
Изветри.

            Превео с енглеског Иван Цветановић


ПЕТАР ЖЕБЕЉАН (1939)


ЗЈАП


Од нека доба
осећам промену
ту где се говори
да је човекова душа.

Никад нисам тешко боловао.
То што се сада догађа,
осећам као најаву
нечег непознатог.

Ништа ме не боли,
то болест још није,
само неки зјап
који ми не да мира
да дишем и живим
као до сада.

Празнина у грудима
доноси слутњу
да ће ме ипак снаћи
она боља која је покосила
неке моје пређе
када су зашли
у позне године.

Говорим себи:
смири се!
Кончина те неће мимоићи
кад за то дође време.


ЗОРАН МИЛИЋ (1940 – 2007)


БОЛЕСТАН У РОДНОМ КРАЈУ


Душа моја лети на ватреном коњу